Isključivo Pink Floyd: stanica nastala iz pedeset godina benda koji je neprestano menjao samog sebe
„Isključivo Pink Floyd“ je, gledano po brojkama, najomiljenija stanica u čitavoj Kališinoj Exclusive kolekciji — 11.639 glasova i broj raste, ispred svakog drugog kanala posvećenog jednom izvođaču. Funkcioniše na isti način kao i preostalih 312: jedan neprekidan strim sa Exclusive Radio, ništa osim ovog benda, bez reklama koje prekidaju program. Ono što je čini drugačijom jeste jednostavno koliko opusa postoji iz kog se može crpeti, i koliko malo toga deluje kao punjenje.
Bend je osnovan u Londonu 1965. godine, a čak i ime ima malu priču iza sebe — Syd Barrett ga je sastavio od imena dva američka bluz muzičara, Pink Anderson i Floyd Council. Originalnu postavu su činili Barrett na gitari i vokalu, Roger Waters na basu, Nick Mason na bubnjevima i Richard Wright na klavijaturama, a prve dve godine Pink Floyd je bio psihodelični singl-bend, izgrađen oko Barrettovog čudnog, razigranog stvaralaštva i scene londonskog UFO Cluba.
Ta verzija benda nije potrajala. Do 1968. godine Barrettovo mentalno zdravlje se naglo pogoršalo, dodatno otežano teškom zloupotrebom droga, pa je mladi David Gilmour angažovan da ga isprva zamenjuje na nastupima, a zatim da ga u potpunosti nasledi. To je tiša, tužnija priča od imidža stadionskog rocka koji je bend kasnije stekao, a Pink Floyd nikada nije sasvim prestao da piše o tome — Barrettova senka provlači se kroz neke od njihovih najvećih ploča.
Kako je Waters sve više preuzimao pisanje pesama, sedamdesete su donele niz albuma po kojima se bend zapravo i pamti. The Dark Side of the Moon (1973) proveo je više od četrnaest godina na Billboard 200 listi i prodat je u oko 45 miliona primeraka, čime je postao jedan od najprodavanijih albuma ikada snimljenih. Wish You Were Here (1975) bio je direktna poruka prijatelju kog su izgubili — pesma „Shine On You Crazy Diamond“ govori o Barrettu, manje-više sasvim otvoreno. Animals (1977) postao je mračniji i politički angažovaniji, a The Wall (1979) otišao je i korak dalje: prava rok opera o izolaciji, izgrađena oko zida koji njen pripovedač ciglu po ciglu podiže između sebe i svih ostalih.
Bend nije lako podneo sopstveni uspeh. The Final Cut (1983) je, u praksi, bio blizu solo albuma Rogera Watersa objavljenog pod imenom grupe, a odnos između Watersa i ostalih se ubrzo potom potpuno raspao. Waters je otišao, pokušao je da se ime benda povuče zajedno s njim, i u tome nije uspeo — Gilmour, Mason i Wright su nastavili kao Pink Floyd kroz albume A Momentary Lapse of Reason (1987) i The Division Bell (1994), obilazeći stadione dok su se kritičari raspravljali da li se to uopšte računa.
Na kraju se ipak dovoljno računalo da se otuđenost otopila. Waters se 2005. godine ponovo pridružio Gilmouru, Masonu i Wrightu za jedan jedini nastup na Live 8 — prvi put u više od dve decenije njih četvorica zajedno na bini, na samo jedno popodne. Wright je preminuo 2008. godine, a kada su preostali članovi sastavili album The Endless River (2014) od neiskorišćenih snimaka iz ere The Division Bell, oblikovali su ga kao počast njemu i, kako se ispostavilo, kao završnu reč samog benda.
To je gotovo trideset godina benda koji se stalno preispituje kako bi zapravo trebalo da zvuči — što je tačan razlog zašto stanica koja jednostavno pušta ceo opus, bez ikakvog reda, ovde funkcioniše tako dobro. Nikad niste više od par pesama udaljeni od „Time“, „Wish You Were Here“ ili „Comfortably Numb“.
🎧 Isključivo Pink Floyd možete slušati direktno unutar Telegrama — bez aplikacije, bez pretraživača — kroz naš Kalisha Radio Mini App.
— Kalisha 🎧
Свидело вам се ово? Апликација је бесплатна за почетак.
Ради на iPhone-у и Android-у — ништа се не инсталира